Водич

ДВОРЦИ БАНАТА, ЗАПОСТАВЉЕНО БЛАГО РАВНИЦЕ
Као бела једра у житном мору
Они су траг једне минуле отмености, које се с носталгијом сећамо. Од Новог Кнежевца до Вршачких планина, претекло их је петнаестак. Огрнута лепим парковима, заклоњена од простачке љубопитљивости модерних варвара, већином обновљена, ова здања имају несумњив културни и туристички потенцијал. У нади да ће то најзад бити схваћено тамо где је потребно, водимо вас на ово лако крстарење

Текст и фото: Миодраг Грубачки

У Банату је очувано петнаестак старих двораца и каштела. Сваки од њих, наравно, има своју причу. Многе су недопричане, многе заборављене, неке су загонетне од свога постанка. Повешћемо вас у шетњу, најпре листањем, а после је све на вашој радозналости и маштовитости.
По стручним дефиницијама, дворац је репрезентативна, уникатна грађевина, подигнута ван сталног места боравка власника, намењена његовом одмору или резиденцијалним активностима. Одликује их велики габарит и специфична декорација, и унутрашња и спољна. Каштели су, пак, мање раскошни, али сличне намене и функције, понекад и за дуже становање велепоседника и целе његове породице. У Банату су грађени махом током XIX века, углавном од стране богатих велепоседника и чланова њихових породица, потом често прелазећи у руке нових власника.

НОВИ КНЕЖЕВАЦ, НОВО МИЛОШЕВО, БОЧАР

Најсеверније, у Новом Кнежевцу, подигнута су четири дворца, на пространом потесу уз леву, банатску обалу Тисе. Међу најстаријим једноспратним грађевинама тог типа у овом делу Србије је дворац Сервијски-Шулпе, грађен у последњој деценији XVIII века. Он је и најраскошнији по изгледу, а данас је у њему смештен део тамошње општинске администрације. Подигао га је Марко Ђурковић, припадник новосадске цинцарске породице, која свом имену касније додаје племићко „де Сервијски”. Међу власницима дворца била је и племкиња Катарина Шулпе, па дворац у имену има и њено презиме.
Ново Милошево, једно од највећих сеоских насеља у Банату, заслуге за развој у знатној мери дугује властелинској породици Карачоњи, чији припадници на ободу тадашње Беодре подижу пространо пољопривредно имање. Некадашњи жупан Торонталске жупаније Ласло Карачоњи у периоду од 1842-1846. године гради на имању једноспратни дворац у стилу класицизма, симетричне фасаде, по површини међу највећим у Војводини, као и низ пратећих објеката, два парка, па чак и полуолимпијски пливачки базен. Након пада Аустро-Угарске, дворац неколико пута мења власнике и намену, све до садашње, када је управна и производна зграда једног хемијског предузећа. Делом је конзервиран, али се његовој лепоти може дивити само кроз ограду, из главне новомилошевачке улице.
На десетак километара северно од Новог Милошева, у Бочару, на имању немачке породице Хертеленди, почетком и средином XIX века никла су два дворца, један класицистички, други обележен сецесијом. Подигли су их браћа Карољ и Микша, а након смрти Карољевог сина и гашења лозе Хертелендија, 1891. године, прелазе у власништво Ивана Бајића и Алојза Бајера. Они их преуређују за своје потребе, те до данас дворци носе имена Хертеленди-Бајић, односно Хертеленди-Бајер. Дворац Хертеленди-Бајић је приземна грађевина издужене правоугаоне основе, леп пример резиденцијалних објеката изграђених у Војводини почетком XIX века, док је дворац Хертеленди-Бајер такође приземна зграда, али скромнија по изгледу, у облику ћириличног слова „П”, са дугачким дворишним крилима. У њему је до 2005. била смештена психијатријска болница, након чијег укидања је зграда напуштена и препуштена пропадању. Пре пет година започета је реконструкција и ревитализација дворца за смештај установе за децу са посебним потребама, али су радови у међувремену обустављени.

ЈАГОДИЋИ, ДАНИЈЕЛИ, КАПЕТАНОВО

У насељу Конак, на половини пута од Зрењанина ка Вршцу и на неколико километара од границе са Румунијом, у размаку од пола века подигнута су два дворца. Дворац породице Јагодић, чија је повесница послужила као предложак за истоимени роман и ТВ серију, подигнут је 1835. у шуми на ободу села. Здање које је изградио Петар Јагодић припада типу „пољских двораца”, са негованим парком у окружењу. Симетричног је распореда и правоугаоног облика. Претварање дворца из стамбеног у пословни простор, након Другог светског рата, проузроковало је низ промена у ентеријеру. Обновом започетом 2007. и потом успешно окончаном дворцу је у потпуности вратила некадашњи сјај.
На улазу у исто село из правца Вршца, у близини реке Брзаве, гроф Ладислав Данијел изградио је 1884. године класицистички дворац, једноставан и елегантан, намењен луксузном становању спахијске породице. Парк са ретким старим егзотичним врстама и дворац, са низом пратећих објеката, чине заштићену целину несумњивих вредности. Од 1959. у дворцу је основна школа. Два пута, 1984. и 1988, на њему су извођени конзерваторски радови. Сам објекат и парк око њега су добро очувани.
Припадници јерменске велепоседничке породице Данијел подигли су још два дворца у суседном Старом Лецу, оба у центру села, један поред другог. Велики дворац изградио је 1890. гроф Пал Данијел, касније велики жупан Тамишке жупаније, док је Мали дворац, из 1894, припадао Еми Данијел, Паловој рођаци. За Ему га је изградио трећи припадник Данијелових, Јанош. Оба дворца су приземна, класицистичке концепције, у добром су стању и данас су део комплекса дома за нервно оболела лица. Велики дворац препознатљив је по осмоугаоној кули осматрачници на његовој бочној страни, обележје целог села, у ком данас живи нешто мање од хиљаду људи.
Надомак Старог Леца, попут каквог светионика у недогледној равници, угњездио се дворац Капетаново, бисер те врсте градитељства у Банату. Подигнут је 1904. заслугом Ботка Беле, жупана Тамишке жупаније. Име је добио по једном од каснијих власника, Милану Капетанову, коме је припадао до национализације након Другог светског рата. Зидан је по узору на средњовековне замкове, ван насеља, у неоготичком стилу, са многим елементима који указују на жеље градитеља да оставе у наслеђе нешто необично за ово поднебље. Са три стране дворца су високи забати, степенастих ивица, док је са четврте кула са назубљеним завршетком зидова. Обновљено Капетаново доноси путницима сасвим неочекивану равничарску визуру, нестварно белу. Осим специфичне архитектуре, прате га и разне легенде. Најчешћа је она о загонетном прамену плаве косе, коју ће многи Старолечани радо испричати.

ОД ДУНЂЕРСКОГ ДО ЛАЗАРА

На само пет километара од Капетанова је насеље Хајдучица, познато по спахијском дворцу Лазара Дунђерског, чувеног војвођанског велепоседника и власника пивара у Челареву и Зрењанину. Окружен вредним парком, дворац одолева пролазности дуже од сто тридесет пет година. Здање је приземно али високо, у класицистичком стилу. Под њим се, читавом површином, простире вински подрум. Посебном лепотом истиче се околни парк, комбинованог енглеско-француског стила. По неким стручњацима, то је најочуванији и највреднији парк из XIX века у целој Србији.
Подно Вршачких планина, у Великом Средишту, налазе се два дворца племићке породице Лазаревић – већи подигнут између 1860. и 1870. године, а мањи 1900. Старији дворац није само већи него и лепши, класицистички. Код мањег преовладавају елементи готике, укључујући и занимљиве угаоне куле. Један су уз други, у густом парку. Већи је прилагођен за сеоску школу, док мањи нема корисника.
Најмлађи од свих банатских двораца датира из Другог светског рата. Подигнут је по налогу немачког фелдмаршала Хермана Геринга 1942-1944. године. Он је имање на ободу Српске Црње конфисковано од пређашњег власника Шајевића, предао га генералу Нојхаузену, снабдевачу војске и становништва у окупираном Банату. Овај на имању подиже дворац, у (занимљиво) „руском класицистичком стилу”, симетричне основе, раскошних степеништа и тремова. Дворац је национализован одмах по ослобођењу, потом дуго био у власништву Пољопривредног добра „Јакшићево”, да би од осамдесетих година XX века почело његово адаптирање у угоститељски објекат. Након реновирања, године 2001. постаје лепо хотелско здање, данас у власништву једног предузећа из Темишвара, града од којег је удаљен око педесет километара.
Причу о дворцима Баната можда је најприкладније окончати у Каштелу породице Лазар у Ечки, надомак Зрењанина. Његови летописи су најобимнији, са много знаменитих актера и догађаја. Богати јерменски трговац Лазар Лукач подигао је дворац у класичном стилу 1820. године. На свечаном отварању, 29. августа, бројне званице одушевио је умећем на клавиру деветогодишњи вундеркинд Франц Лист. Том догађају присуствовао је и чувени гроф Естерхази, тада један од најбогатијих властелина Угарске. У каснијим деценијама чест гост Каштела и околних ловишта био је и Листов имењак, аустријски надвојвода Фердинанд, са супругом Софијом, али и Петар Први Карађорђевић, пре ступања на српски престо. У Ечки је вођен прави монденски живот, пун балова, надметања у мачевању, стреличарству, лову. У парку дворца била је надалеко чувена ергела, са преко сто педесет грла. Важни делови властелинског имања породице Лазар били су и кула-водоторањ на обали Бегеја, римокатоличка Црква светог Јована Крститеља и коњушница.
Обновљени Каштел данас је луксузни угоститељски објекат, окружен пространим уређеним парком, са великом бронзаном фонтаном, спомеником светом Хуберту, заштитнику ловаца, и са скулптуром „Девојка са птицом”. Парк је већ деценијама стециште ликовних уметника, акварелиста, који се окупљају у оквиру Уметничке колоније „Ечка”. Ту се одржава и више манифестација важних за Ечку, као и за Зрењанин, удаљен непуних пет километара.
Завршавајући ову малу шетњу кроз банатску равницу, запажамо да је само два од ових здања део елитне туристичке понуде (у Ечки и Српској Црњи). Али већина их је у солидном стању, обновљени претходних година. Уз мало више свести о њиховом значају и потенцијалима, пре свега културним и туристичким, могли постати у правом смислу благо целе Србије.

***

Плави прамен
Након што је 1938. банкротирао и био принуђен да прода свој замак надомак Старог Леца, Ботка Бела није ни слутио да ће му се жена, не прежаливши тај губитак, полити бензином и запалити. Кажу да је изгорела брзо и да је од ње остао само прамен плаве косе који је дуго облетао око замка. Легенда даље вели да се сваког 2. августа, на Светог Илију, у једној од соба Капетанова ноћу појављује сенка жене са дугом плавом косом, која гледа у банатску равницу. И данас, када косе траву око замка, многим косцима учини се да им се око алата, уместо траве, понекад уплете прамен плаве косе.

***

Стаклени страх
По легенди, браћа Лазаревић волели су да се возе санкама. Када није било снега, наручивали су стакло из Панчева и по њему се санкали и клизали. Једном приликом стакло се распрсло на безброј делића, повредивши и браћу и жену једног од њих. Тада су они добили фобију од стакла, свуда им се привиђало, прогањале их слике, па су недуго затим и напустили имање у Великом Средишту, подно Вршачких планина.